Nije danas u Srbiji toliko teško uzburkati ono što bismo mogli nazvati političkom javnošću. Tako je bilo i protekle sedmice kada je nedeljnik Vreme na naslovnoj strani objavio sliku Jova Bakića uz naslov – Zašto osnivam partiju? “Od 1990. naovamo to će ideološki biti najjasnije profilisana levičarska partija”, kaže Bakić u intervjuu, iako, suprotno tendencioznom naslovu, ne govori da je osniva on, već da je “osnivaju iskreni levičari, svesni da Socijalistička partija Srbije ili Pokret socijalista nisu levičarske stranke jer sprovode neoliberalnu politiku i pribegavaju jeftinoj nacionalističkoj i socijalnoj demagogiji”. Dovoljno da bi se zagolicala mašta, a onda i ponukala internet javnost da krene da se opredeljuje i ocenjuje nešto o čemu se tek jako malo zna.
Upravo je zbog toga najlakše bilo uhvatiti se za najpoznatiju varijablu. Jovo Bakić, sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, definitivno nije osoba koja se drži po strani kada se postave politička pitanja. Još 2015. godine dovođen je u vezu sa Borkom Stefanovićem, do tada jednim od lidera Demokratske stranke i novom političkom organizacijom u nastajanju. Borko je potom formirao Levicu Srbije u kojoj se Bakić ipak nije obreo.
“Kako praviti levicu bez levičara,” zapitao se tada Jovo u kolumni u dnevnom listu Politika nakon što je obelodanio da neće učestvovati u radu organizacije koja je imala pretenziju da uhvati talas koji su u to vreme, na evropskom nivou, napravili pre svega Siriza i Podemos. Nije Bakić jedini, a ni prvi koji se ovo pitao, kao što nije bio jedini u mišljenju da Borko Stefanović “gradi kuću od krova”, zapostavljajući mnogo teži rad na izgradnji infrastrukture i članstva. Levica Srbije nije mogla daleko, a okončala je ove godine utapanjem u novoosnovanu Stranku slobode i pravde bivšeg gradonačelnika Beograda i nekadašnjeg lidera Demokratske stranke Dragana Đilasa. Reklo bi se da su se obistinile procene o dometima ove političke avanture.
Ugrožena opozicija
Bakić je, sa druge strane, nastavio dalje svoj put univerzitetskog profesora, ali i aktivnog kritičara vladajuće partije. Podržavao je nezavisne pokrete kao što su Udruženi pokret slobodnih stanara iz Niša, a bio je i deo neformalnog udruženja Samoodbrana. Baš u vreme formiranja ove grupe sačinjene od javnih ličnosti koje su u javnosti bile prepoznate kao oštri kritičari vlasti, juna ove godine, nedeljnik NIN objavio je intervju sa Jovom Bakićem pod naslovom “Mafija zarobila državu, sledi revolucija”. “Bez sile ova vlast otići neće”, decidan je bio Bakić. Oštar i direktan govor nije nešto što je strano ovom sociologu. “Voleo bih da ih jurimo po ulicama,” izgovorio je nešto ranije, u aprilu, tokom gostovanja u emisiji Kontrast televizije Al Jazeera. Ali ovaj put, nakon intervjua u NIN-u, na kućna, a potom i na vrata kabineta zakucala mu je policija.
Od svog oštrog nastupa nije odustao, a kritičan je bio i spram opozicije za koju je tvrdio da nema niti strategiju niti taktiku. “Savez za Srbiju čine oligarsi ili ljudi koji su s njima bliski. Reč je o frakcijama oligarhije. One su nekada složne, a nekada se sukobljavaju. Građanima je neophodna istinska opozicija oligarhiji, nezavisno o kojoj je njenoj frakciji reč”, izjavio je Bakić letos za Bilten Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.
I baš sada, kada je nedeljnik Vreme izašao sa poprilično senzacionalističkom naslovnicom, kao da se opozicija našla više pogođena najavom mogućnosti formiranja nove partije nego sama vlast. Nema tu mnogo šta čudno. Partija Aleksandra Vučića nije samo vladajuća, već i ubedljivo dominantna. Opoziciji okupljenoj u okviru Saveza za Srbiju, a koju čine mahom dežurni krivci koji su u politici već dugi niz godina, jedino što je preostalo jeste da pokuša da polarizuje javno mnjenje. Građani se ovih lidera dobrim delom sećaju iz perioda kada su bili vlast i kada su učestvovali u procesu privatizacije koji je devastirao domaću ekonomiju i sasvim opravdano u njih nemaju poverenja. Uostalo, znatan deo glasača koji se opredeljuje za Savez za Srbiju čini to samo zato što im je ova opcija manje loša od vlasti. Stoga ni uvođenje potpuno novog aktera u političko polje ovom skupu ne ide na ruku.
Najjasnije profilirana ljevičarska partija
Sve u svemu, u čitavoj gunguli, od agomilanih šumova teško je bilo razabrati činjenice – šta Bakić misli o bojkotu, odakle mu sad partija i nije li, na kraju krajeva, donedavno govorio da se promena može odigrati samo na ulici? Dnevni list Danas nije nimalo pomogao da se raskrči put do činjenica. Naime, ovaj list je nastavio senzacionalistički talas koji je pokrenulo Vreme i na prvu stranicu svog broja, uz sliku Jova Bakića, postavio naslov – Bakić: Stranku nam ustupa Koraćeva SDU. Radi se naravno o Žarku Koraću koji je još 1996. godine osnovao Socijaldemokratsku uniju (SDU), a koji je potom 2001. godine postao zamenik premijera u vladi Zorana Đinđića. Korać, kojeg Jovo ni u jednom intervjuu nije pomenuo, i sam je narednog dana izjavio da sa ovom partijom već godinama nema nikakve veze.
Šta je zapravo ta, moglo bi se reći iz nehata najavljena ideološki najjasnije profilisana levičarska partija koju osnivaju iskreni levičari? Odgovor je dao Ivan Zlatić, aktuelni predsednik SDU u intervjuu koji je naknadno objavljen u Danasu. Odgovarajući na pitanja koja su mahom pokušavala da vrate fokus na Jova Bakića – u svakom je bio pomenut – Zlatić je fokus stavljao na proces udruživanja organizacija kao i pojedinaca i pojedinki koje se identifikuju sa onim što bi se skupno moglo nazvati politika levice. “SDU je već četiri godine deo udruživanja na levici, koje smo intenzivirali početkom ove godine,” istakao je on podsećajući nas na u javnosti gotovo nevidljivi “Poziv Socijaldemokratske unije snagama levice na ujedinjenu parlamentarnu borbu”, dokument koji je ova partija usvojila na kongresu krajem prošle godine.
U samom tekstu Poziva očituje se kritički odnos članstva spram prošlosti vlastite partije. “Socijaldemokratska unija je rođena u antiratnom pokretu devedesetih, i taj deo svoje istorije smatramo herojskim. Nakon 2000. godine bili smo saučesnici pljačke društvene svojine. Taj deo svoje istorije smatramo sramnim,” navodi se u samom dokumentu. Nije uvek lako napraviti jasan rez spram vlastite prošlosti, podvući crtu na ono što je bilo dobro i ono što je bilo loše; tim pre je ovaj tekst iznimno važan. Kako dalje saznajemo iz dokumenta, do političkog zaokreta je došlo promenom rukovodstva 2014. godine nakon čega je ova partija odlučila da svoje resurse usmeri na “antikapitalističku borbu solidarno sa drugim akterima na levici, kroz platforme za pravo na vodu, protiv investitorskog urbanizma, za krov nad glavom”.
Odatle se i vuče deo kapaciteta za izgradnju nove političke opcije. Kako je Ivan Zlatić naveo gostujući na televiziji N1, udruživanje je započeto kroz saradnju u konkretnim borbama – pre svega protiv iseljenja i mini hidroelektrana. Pored SDU u celom procesu učestvuju i ljudi iz Levog samita Srbije, Diem25, pripadnice i pripadnici studentskog pokreta i pokreta protiv iseljenja iz Novog Sada i Beograda, kao i aktivisti i aktivistkinje za zaštitu životne sredine.
Zajednički nazivnik
Kakvi su mogući efekti ovog procesa? Previše je razgovora, a i tekstova započeto konstatacijom da je “levica u Srbiji na samom početku svog razvoja”. Analiza se uvek kretala u opsegu od raspada Jugoslavije, preko 1990-ih godina u koje su utkani ratovi, sankcije, ali i dominacija Socijalističke partije Srbije, nastavljajući se u 2000-e godine i priču o prvim studentskim i radničkim pokretima koji su se razvijali kao reakcija i kontrateža masivnom talasu privatizacije i komodifikacije različitih aspekata društvenog života. Priča je potom uglavnom postajala deskriptivna i završavala se u imenovanju najrelevantnijih levih aktera koji su do danas iznikli.
Pogledamo li poslednju deceniju prošlog veka očigledno je da nismo imali ništa, a da danas imamo širok spektar različitih kolektiva, inicijativa, organizacija, koje se mogu svrstati u onaj skup aktera koje bismo nazvali levim. Jasno da je danas situacija organizaciono i po broju ljudi mnogo bogatija. Ali ne smemo se samoobmanjivati da relativno bolja situacija nužno znači i značajno veću relevantnost levice u širem društvenom kontekstu, pa makar pod tim pojmom široko obuhvatili sve organizacije, inicijative i pojednike koje pružaju doprinos artikulaciji politike koja bi se generalno mogla razumeti kao kritika kapitalizma ili pružaju direktan otpor elementima i logici kapitalističkog sistema.
Upravo zbog toga najavljeno udruživanje, koje je, a to je važno podsetiti se, još uvek samo proces sa još uvek neizvesnim krajem, predstavlja važan poduhvat. Ukoliko uspe, levica će konačno imati političkog aktera koji će dobiti i na široj društvenoj i političkoj relevantnosti. Naravno, nema garancija za uspeh.
Timska igra
Ipak, ta levica poseduje važan resurs. Ona je ta koja je pokazala da je spremna da bez mnogo kompromisa i uz velika odricanja, bukvalno fizički stane iza svojih stavova. To je ono što je deli od opozicije koja je mahom deo establišmenta i koja, umesto solidarnosti sa građanima koji se nalaze u katastrofalnoj socijalnoj i ekonomskoj situaciji, nudi obećanja u vidu “vlade eksperata”. I tu leži cela začkoljica. Ukoliko se zaista pojavi, novi levi politički akter će ponuditi politiku koja je distinktivna u odnosu na ostale partije, bilo da se one nalaze u vlasti ili opoziciji. Do sada smo, u protekle tri decenije, videli samo jedan dugačak kontinuum privatizacije, urušavanja zdravstva, školstva i drugih javnih servisa, potpune devastacije radnih prava, zanemarivanja važnosti kvaliteta životne sredine. Nova partija bi sasvim sigurno mogla da ponudi drugačiju politiku insistirajući na tome da svima mora biti garantovano pravo na vodu, hranu, krov nad glavom i zdravu životnu sredinu, da javni servisi poput zdravstva i školstva moraju biti dostupni svakoj individui bez obzira na njen materijalni status, kao i da radnice i radnici nisu puki dodatak mašini već ljudska bića čije potrebe moraju biti zadovoljne.
Opozicija, koliko god se trudila da polarizuje javno mnjenje, nije napravila ozbiljniji otklon od svoje prošlosti ispunjene katastrofalnim potezima koji su društvo doveli u predvorje ovoga što sada živimo. SDU jeste napravio zaokret u tom smislu. Pokrenut je proces udruživanja. Interesovanje medija za “slučaj formiranja leve partije” sugeriše da ovaj put neće sve ostati ispod radara javnosti.
Možda zvuči paradoksalno, ali baš u trenutku u kojem političko polje pokušava da se polarizuje na dva koloseka, uvođenje novog, spram oba koloseka distinktivnog aktera može naići na pozitivnu reakciju onih koji ne žele da se opredele između dva dela istog establišmenta. U meri u kojoj levica uspe da ojača borbe i pokrete u kojima učestvuje, uspeće i da ojača svoju relevantnost za šire društvo. Sada se postavlja pitanje ko je sve timski igrač. Ukoliko se upusti u parlamentarnu borbu levica će morati da trči sprint, ali i da bude svesna da se upušta u trku izgradnje pravednog društva i drugačije politike na duže staze.
Vladimir Simović je sociolog, član Centra za politike emancipacije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.
