Direktna demokratija mora krenuti sa radnog mesta.
Ideja direktne demokratije u Srbiji proteklih meseci sve više dobija na značaju. Ljudi se samoorganizuju, odbijaju da budu samo puki glasači i posmatrači političkih procesa, i to je dobro za naše društvo.
Međutim, direktna demokratija ne može biti potpuna ako se ne proširi i na prostor gde ljudi provode veliki deo svog života – na radno mesto. Upravo tu, u svakodnevici fabričkog pogona, kancelarije, magacina ili prodavnice, pravo na glas, dostojanstvo i uvažavanje najčešće izostaje.
Istraživanja Centra za politike emancipacije (CPE) o uslovima rada u automobilskoj i tekstilnoj industriji u Srbiji pokazuju da su radnici i radnice sistematski isključeni iz bilo kakvog procesa odlučivanja, tretirani su kao puki dodatak mašini, često su izloženi zlostavljanju, dok su njihovi predlozi i mišljenja omalovažavani.
Ovakva praksa nije samo moralno neprihvatljiva, već je i pravno neutemeljena, u suprotnosti je sa važećim domaćim zakonodavstvom i međunarodnim propisima na koje se Srbija obavezala.
Konvencija Međunarodne organizacije rada br. 98 garantuje zaštitu prava na organizovanje i kolektivno pregovaranje, dok Konvencija br. 135 zahteva da se radnički predstavnici i predstavnice ne diskriminišu i da imaju pravo na pristup relevantnim informacijama. Pored toga, Direktiva 2002/14/EZ Evropskog parlamenta i Saveta, kao i član 27 Povelje EU o osnovnim pravima jasno ističu pravo radnika i radnica na informisanje i savetovanje u radnom kontekstu, a koje bi obuhvatalo i pitanje razvoja delatnosti preduzeća ili pogona, njegov privredni položaj, politike zapošljavanja, organizaciju rada, itd.
Ustav Republike Srbije nalaže da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu. Zakon o radu, u članu 13, kaže da zaposleni ima pravo na konsultovanje, informisanje i izražavanje svojih stavova o bitnim pitanjima u oblasti rada. Pravilnik o prevenciji i zaštiti od zlostavljanja na radu predviđa da poslodavac mora omogućiti radnicima da iznesu mišljenje i da ono bude uzeto u obzir.
Uprkos tome, naši podaci pokazuju da je među radnicima dominantan osećaj da su marginalizovani, nevidljivi, nevrednovani i nezaštićeni – često izloženi pretnjama, psihičkom pritisku i ponižavanju.
Zato CPE poziva sindikate, radničke organizacije, civilno društvo i sve progresivne političke snage da demokratiju na radnom mestu postave kao centralno pitanje. Zakonske odredbe je neophodno pretočiti u konkretne prakse i mehanizame koji će omogućiti stvarno učešće radnika i radnica u odlučivanju. Jer demokratija ne počinje i ne završava se na biralištima, već ona mora prožimati svaki naš dan, u svakoj lokalnoj zajednici, u školama, kao i u drugim institucijama koje oblikuje naše živote. Na radnom mestu gde provodimo značajan deo naših života, demokratija mora da se manifestuje kroz učešće zaposlenih u donošenju odluka, postojanje sindikata i mogućnost da radnički glas čuje onda kada se odlučuje o uslovima rada, platama i strategijama preduzeća.
Radnici i radnice nisu potrošna roba niti su vlasništvo kompanija. Imaju pravo da odlučuju o uslovima pod kojima rade. Vreme je da to pravo i ostvare, jer bez toga nema ni sistemske promene o kojoj se toliko govori prethodnih meseci.
CPE JE NEPROFITNA ORGANIZACIJA. PODRŽITE NAŠ RAD DONACIJAMA. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE
