Ukrajinska kriza efektivno je zatrpala sve posledice pandemijske krize virusa korona koji je svet držao u svojevrsnom zatvoru više od dve godine. Jer nakon što je počelo da se puca po Ukrajini lako je zaboravljeno da je donedavno bila aktuelna jedna globalna pandemija koja je pored zdravstvenih imala i katastrofalne ekonomske posledice po veliki broj najsiromašnijih, te zaista izgleda da je puškaranje po Ukrajini nekima dobro došlo da se ne bi postavila čitava serija pitanja o tome kako su veliki vlasnici kapitala u pandemiji reagovali. Ekonomska gibanja uzrokovana pandemijskom krizom imala su ozbiljan potencijal da, u najmanju ruku, demonstriraju ranjivost i nefleksibilnost dominantnog modela proizvodnje. A sada je sve to nekako zaklonjeno, dodajemo: sasvim zgodno, jer preneti odgovornost za očigledne rastuće probleme na jedan istočnoevropski rat u isto vreme znači i mogućnost da se globalni proizvodni model ogradi od odgovornosti. Ali to što sada postoji zgodnija žvaka i to što je trenutno uspelo da se odgovornost globalnog proizvodnog modela sakrije, ne znači i da su problemi uzrokovani pandemijom gotovi.
Jer žablja perspektiva na bilo koja ekonomska gibanja daje poseban šmek svim komentarima koji su uglavnom formatirani po modelu eksperta koji nam objašnjava zašto je nužno da se nešto sad trpi, a da bi se stvarnost do kraja upoznala treba je pogledati malo i odozdo. Pa je tako i sa dugotrajnim kovidom – izgleda daleko izraženijim u ekonomskoj no u medicinskoj sferi.
Pogrešne procene na samom početku pandemije uzrokovale su usporavanja, pa čak i potpune zastoje u lancima proizvodnje, jer su se investicioni subjekti poplašili eventualnih gubitaka i iskoristili strukturnu prednost koju imaju: kad je kriza pokazala zube, jednostavno su se povukli i rekli da će da sačekaju da kriza prođe. Naravno ono što najčešće ostaje i medijski i diskurzivno skriveno je da se tu priča nije završila: jer dok je neko imao kapaciteta da se povuče i sačeka da prođe oluja, neko je za to vreme ostao bez posla, ručka, krova nad glavom, medicinske zaštite. I u tom smislu strategije povlačenja velikih brendova bile su surovo neuviđajne: radnici su bukvalno preko noći ostajali bez posla, lanci snabdevanja su i lanci novca pa su radnici i radnice ostajali i potpuno bez ikakvih prihoda a masovno i bez novca koji im se dugovao – otpremnine, zaostale zarade i slično. To povlačenje je bilo toliko efikasno da su narudžbine otkazivane (i najčešće nisu plaćene) bukvalno preko noći. Fabrike koje proizvode za velike brendove ostale su sa nagomilanim brdima robe koju brendovi jednostavno nisu želeli niti da preuzimaju niti da plaćaju iako su je prethodno poručili.
Deo odgovornosti za poližaj radnika i radnica svakako leži na upravljačkim strukturama lokalnih fabrika, ali ne samo na njima. Jer njihov je odnos prema zaposlenima u krajnju ruku uslovljen politikama plaćanja velikih brendova koji insistiraju na maloj i što manjoj proizvodnoj ceni – diktirajući time poslovne politike na fabričkom nivou, gurajući ih u beskrajno skraćivanje vremena proizvodnje, diktirajući beskrajna povećanja normi, beskrajne prekovremene (i retko plaćene) sate i beskrajno povećanje pritisaka na radnike.
Naravno da je kao i uvek prelazak u investicionu defanzivu prvenstveno platila klasa onih koji za velike brendove zapravo proizvode i da je u pitanju klasična posledica ekonomije zasnovane na isključivom profitnom motivu: profit koji je proizvođen godinama unazad su zadržavali brendovi, posledice investicione defanzive se uvaljuju radnicima i radnicama.
Sveukupno, procenjuje se da je oko 10% radnika i radnica zaposlenih u industriji tekstila – od oko 35 miliona, uglavnom žena – ostalo bez posla, prihoda, plata i otpremnina tokom perioda pandemije.
Za naše uslove – najreprezentativniji je slučaj Geoksa. Ova je kompanija, u koju je iz budžeta Srbije sipano i šakom i kapom da bi radnici i radnice radili u skandalozno lošim uslovima, prošle godine u sred pandemije prestala sa proizvodnjom a zaposlenima preko noći podelila otkaze (ali ne i otpremnine).
Zbog svega gore navedenog, apsolutno je nedopustivo da se brendovi izvuku iz ove situacije koju su sami uzrokovali, operu ruke i kažu da sa tim nekim radnicama nemaju ništa iz prostog razloga što su neka mala podugovaračka firma ili samo zato što su iz Bujanovca, Požege ili Bangladeša i, u krajnju ruku, negde tamo.
FOTO: www.payyourworkers.org
Ali međunarodna mreža Clean Clothes Campaign je, prostom činjenicom poznavanja globalnih lanaca proizvodnje i svakodnevnog rada sa najugroženijom, najmarginalnijom i najmanje plaćenom grupacijom radnika i radnica – ljudima koji proizvode odeću i obući – ovoga itekako svesna od samog početka pandemije, kao i toga da je upravo ovo najlogičniji sled događaja te se možemo pohvaliti sopstvenim moćima predviđanja. Ali, kako nas nisu mnogo zvali po ekonomskim emisijama tradicionalno rezervisanim za “eksperte”, mi smo odlučili preduzeti i nešto konkretnije. Tako smo pokrenuli i jednu inicijativu koju smo nazvali #PayYourWorkers (Platite vaše radnike i radnice) pa od brendova zahtevamo da prestanu da se prave blesavi i naivni i da prestanu da okreću leđa od sopstvene odgovornosti za ono što su radili tokom poslednje dve godine; da prestanu da bacaju prašinu najavama nekakvog novog optimizma te da se prisete da su nešto ostali dužni.
Centralni zahtev inicijative #PayYourWorkers je upućen brendovima i od njih se zahteva da potpišu dokument kojim bi se obavezali da će svim radnicima i radnicama u svom lancu proizvodnje i snabdevanja isplatiti dugovanja. Pored toga, zahtevamo i formiranje zajedničkog fonda u koji bi svi brendovi uplaćivali unapred definisani procenat zarade, a iz kojeg bi se mogla makar delimično izmiriti dugovanja prema radnicima i radnicama koji su tokom pandemije ni krivi ni dužni ostali bez ikakvih prihoda u trenutku kada se ceo svet suočio sa jednom velikom zdravstvenom krizom.
Jer lanci proizvodnje i distribucije su uređeni tako kako su uređeni upravo da bi se brendovi (prvenstveno pravno, ali i diskurzivno) mogli ograditi od konkretnih (i najčešće loših) uslova rada u njihovim lancima snabdevanja: oni jednostavno mogu da kažu da sa tim nemaju ništa jer oni ne mogu da budu odgovorni za ono što se dešava u fabrici sa kojom jednostavno imaju čisti poslovni i ugovorni odnos. E pa mi u Clean Clothes Campaign to nismo progutali – i smatramo da su brendovi prostom činjenicom da se u nekoj fabrici proizvodi za njih čak i odgovorniji od same fabrike, te da je na njima da se pobrinu da uslovi u tim fabrikama ispune makar zakonski minimum. Ovo smo možda shvatili prvi, ali svakako ne i poslednji, pa na nivou Evrope ovaj princip sada ulazi i u nacionalna zakonodavstva: u Francuskoj je pre nekoliko godina, a prošle godine i u Nemačkoj, usvojen zakon prema kojem firme koje posluju u tim zemljama imaju pravnu odgovornost za uslove rada u svojim lancima proizvodnje i snabdevanja i u drugim državama, te ih se može tužiti za nešto što se dešava u nekoj nikad-čuo d.o.o. fabrici u Istočnoj Aziji ili Istočnoj Evropi.
U funkciji ostvarenja pritisaka na brendove pokrenuta je i aktivnost na nekolicini reprezentativnih slučajeva – onih slučajeva u kojima je odgovornost brendova najočiglednija. Dajmo primer jednog koji dolazi i sa naših prostora: radnice hrvatske fabrike Orljava iz Požege još pre godinu dana su ostale bez otpremnina. Kako je bilo nemoguće (kao, uostalom, često i kod nas) izboriti se sa beskrajnim hodnicima pravnog sistema – koji je paradoksalno nariktan kao da pravni sistem ne postoji zbog slabijih već zbog jačih – one su se obratile Novom sindikatu koji je deo mreže Clean Clothes Campaign. Započet je pritisak na nemački brend Olymp za koji su šile košulje u toj firmi. Javna kampanja traje već nekoliko meseci, nekoliko meseci pritiskamo bolne tačke, pa trenutno pozivamo glumca Džerarda Batlera – koji je lice kompanije unazad nekoliko godina – da reaguje prema kompaniji koja ga je angažovala.
Jer brendovima zapravo može da se stane na rep: kako poslovne modele baziraju na hiper-konzumaciji proizvoda marketinške kampanje su centralni deo poslovnog modela upravo zato što je njihov zadatak da uz taj (vrlo često nepotreban) proizvod uvežu neke dodatne vrednosti (elegancija, ekstravagancija, socijalni status – sve ono što se reklamama dodaje uz proizvod) te time povećaju kupovinu relativno nepotrebnih proizvoda. Stoga ispada da se najčešće proizvodi velikih brendova kupuju ne zbog poizvoda samog već pre zbog onoga što je sa proizvodom uvezano. Međutim, problem je u tome što je ta veza zapravo jako tanka – a to da je tanka primetimo svaki put kad se vratimo iz šopinga i pogledamo gomilu stvari koje smo kupili u kupoholičarskom ludilu te shvatimo da nam gotovo ništa od toga zapravo ne treba.
Ali u isto vreme – taman koliko je tanka i u isto vreme suštinski važna za poslovni model – ova veza otvara prostore za subverzivna delovanja, jer u toj situaciji brendovi postaju strahovito osetljivi na destabilizaciju te veze i uspostavljanje eventualnih novih veza i podsećanja: na primer na one koje za njihove proizvode vezuju (najčešće skandalozno loše) uslove proizvodnje. Dakle na javne kampanje. Od njih i uveliko povećane svesti javnosti te opasnost od bojkota nekih brendova – brendovima se bukvalno tresu gaće. Jer neke od vrednosti koje nam kompanije pokušavaju prodati kroz svoj marketing jesu to da su baš oni proizveli svoju robu na ekološki održiv način i u uslovima u kojima su ljudi koji prave odevne predmete plaćeni i tretirani fer. Korona kriza je dodatno osvetlila da je sve to samo marketinška finta, dok većina radnika i radnica koji rade u industriji tekstila ostaju da grcaju u bedi i potpuno zapostavljeni od strane svojih poslodavaca – velikih modnih brednova. I zato kažemo – #PlatiteVašeRadnice!
Kako da pomognete? Lajkujte i zapratite i podelite stranice Clean Clothes Campaign Srbija i Clean Clothes Campaign, šerujte postove stranice, podržite rad kampanje, obavestite nas preko sajta Centra za politike emacipacije ukoliko znate ili ste čuli za neki slučaj kršenja radničkih prava u tekstilnoj industriji.
Stefan Aleksić je član Centra za politike emancipacije i koordinator terenskih aktivnosti Clean Clothes Campaign mreže za Srbiju.
