Centar za politike emancipacije predstavio je rezultate istraživanja o uslovima rada u automobilskoj industriji u Srbiji.
Istraživanje je zasnovano na dubinskim intervjuima koji su obavljeni sa pedeset radnika i radnica koji su zaposleni u deset fabrika u Srbiji. Dobijeni nalazi prikazuju perspektivu radnika i radnica o uslovima rada, bezbednosti na radu, zaradama i generalno kvalitetu života zaposlenih u lancima snabdevanja velikih kompanija koje u okviru automobilskog sektora deo svoje proizvodnje obavljaju i u Srbiji.
Na predstavljanju istraživanja, u razgovoru koji je moderirala Suzana Trninić, govorili su Sanela Bahtijarević, ispred Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ), Bojana Tamindžija i Vladimir Simović, autori istraživanja, Tanja Marković, pravnica, i Marko Todorović, predsednik Samostalnog sindikata “Aptiv Leskovac”.
Sanela Bahtijarević je pozdravila prisutne u ime Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) i projekta Inicijative za globalnu solidarnost, koji se bavi zaštitom ljudskih prava u okviru globalnih lanaca snabdevanja. Navela je da se GIZ u početku suočio sa sistematskim nedostatkom informacija o položaju radnika i radnica u Srbiji generalno, a naročito u pojedinačnim sektorima.
FOTO: Darko Vesić
“Želeli smo da pružimo informacije koje bi omogućile prilagođavanje kompanija regulativama, kao što je Zakon o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja koji je stupio na snagu u Nemčakoj 2023. godine, ali i da omogućimo informacije o ovim regulativama radnicama i radnicima i sindikatima,” istakla je Bahtijarević. Navela je da je ovo veliki korak ka zajedničkom delovanju svih relevantnih aktera i otvaranja vrata za dijalog između radnika, poslodavaca i aktera koji su sposobni da usmeravaju i facilitiraju ovaj dijalog.
Bojana Tamindžija je predstavila kontekst u kome je nastalo istraživanje. Navela je da dragocen deo istraživanja čine citati radnica i radnika, koji daju verodostojnu sliku o njihovim uslovima života i rada.
“Ovo jeste prvi sistematski pregled stanja u automobilskoj industriji. Trudili smo se da obuhvatimo fabrike koje obuhvataju različite delove proizvodnje u okviru automobilske industrije,” rekla je Tamindžija. Ona je naglasila i da više od polovine radnika i radnica u auto industriji radi u proizvodnji elektronske i električne opreme, a da celokupna automobilska industrija čini polovinu industrijske proizvodnje u Srbiji i da učestvuje sa više od 10% u BDP-u. Najveći problem u automobilskoj, ali i u drugim radno intenzivnim industrijama, jesu niske ugovorene zarade, koje primoravaju radnike na prekovremeni rad i sagorevanje na poslu, kako bi “održali glavu iznad vode”.
“U poslednjih tridesetak godina se dešava velika centralizacija kapitala od strane multinacionalnih korporacija. Sa druge strane, iz sveta rada dolaze inicijative da se poslovanje kompanija reguliše i da se uvede nadzor. Naše istraživanje se trudi da predstavi sliku života iz ugla sveta rada, ali i da promisli kako se može voditi dijalog između sveta rada i kompanija u okviru novih regulativa na nacionalnom i međunarodnom nivou,” navela je Tamindžija. Ona je rekla i da je istraživanje pokazalo da su radnici svesni toga da norme koje njihovi poslodavci postavljaju zapravo diktiraju krajnji kupci, odnosno, velike automobilske kompanije.
Vladimir Simović je naveo da 70% ispitanika nije zadovoljno uslovima rada, dok je tek svaki dvadeseti rekao da je zadovoljan. On je naglasio i da je u fabrikama u kojima su prisutni borbeni sindikati primetno zadovoljstvo napretkom u uslovima rada.
“Sektorom u celini dominiraju nisko kvalifikovani poslovi za koje obuka u proseku traje 15 dana. Svi ispitanici su naveli da rade prekovremeno, u proseku 44 sati nedeljno, dok je najduža prijavljena radna nedelja bila 76 sati,” rekao je Simović. On je napomenuo da je prosečna isplaćena zarada 70.000 dinara, ali da su u njoj sadržani i bonusi, naknade za prekovremeni i rad noću, dok je prosečna ugovorena zarada dosta niža i u proseku iznosi 50.000 dinara. Jedna četvrtina prijavljuje minimalnu zaradu kao ugovorenu zaradu.
Imajući u vidu da su ugovorene zarade izrazito niske, Simović je naglasio da su ljudi pod strukturnim pritiskom da ne koriste bolovanje, kako bi obezbedili bonuse prisutnosti, kao i da pristaju na prekovremeni rad koji se proteže izvan zakonskih okvira. On rešenje vidi u povećanju minimalne zarade, kako bi se radnici makar delom rasteretili ogromnih pritisaka pod kojim se nalaze.
“Pitali smo radnike i radnice zašto do sada nisu promenili posao i dve trećine je navelo da nema izbora, budući da smatraju da su u njihovom okruženju radni uslovi koji se nude isti ili lošiji,” istakao je Simović.
Tanja Marković je navela da je oblast radnog prava veoma široka i često teška za sagledavanje i pravnicima, a kamo li radnicima i radnicama. U svojoj praksi zastupanja članova sindikata, radnica i radnika, često se suočavala sa bespomoćnošću i neinformisanošću koje radnici i radnice ispoljavaju kada je potrebno da se pravnim sredstvima izbore za svoja prava.
“I sudska praksa na žalost često pokazuje da njihov osećaj bespomoćnosti nije neosnovan,” istakla je Marković. “Inspektorat za rad je često potkapacitiran ili ne tumači zakonske odredbe adekvatno, što se kasnije preliva i na sudsku praksu. Sudski sistem takođe ima manjak kapaciteta da se bavi sporovima iz oblasti radnog prava, a i kvalitet kadrova koji su zaposleni da kontrolišu primenu radnog zakonodavstva je u velikom opadanju u poslednjim godinama. Mali broj sudija se bavi diskriminacijom i zlostavljanjem na radu i često su nedovoljno informisani, dok je kod pokretanja tužbi najveći problem nedostatak dokaza i nevoljnost drugih radnika da svedoče zbog straha od gubitka posla,” rekla je Marković.
Marko Todorović je rekao da su pojedine kompanije u Leskovcu “zabranjeni grad” i za inspektorat rada i za sindikate.
“Kompanije u automobilskoj, ali i u drugim granama industrije godinama imaju politiku bonusa za prisutnost, što primorava radnike da ne koriste zakonom zagarantovano pravo na bolovanje,” rekao je Todorović. “Na žalost, često i sindikati ne uspevaju da ispregovaraju sa kompanijama kolektivne ugovore koji bi bili u korist radnika. Naša borba će se u narednom periodu odnositi na napristajanje na minimalnu cenu rada,” istakao je Todorović.
Rezultati istraživanja pokazuju da postoje ozbiljni izazovi kada su u pitanju uslovi rada, ali i ukazuju na oblasti u kojima je moguće unapređenje kroz saradnju svih zainteresovanih strana. Cilj je otvaranje dijaloga između predstavnika zaposlenih, poslodavaca i države, kako bi se unapredilo poslovanje, a u kontekstu postojeće i najavljene međunarodne legislative koja multinacionalne korporacije obavezuje na poštovanje radnih prava, standardizaciju radnih uslova i usvajanje ekoloških standarda o održivom poslovanju duž celog lanca snabdevanja.
Publikaciju je moguće preuzeti klikom OVDE >>>
Istraživanje i publikacija su realizovani u okviru projekta Nemačke razvojne saradnje “Inicijativa za globalnu solidarnost” koji finansira nemačko Savezno ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ), a sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ).
