Na šta mislimo kada kažemo ekonomska cena vode?

Zlatko Stevanović

Računi za vodu uskoro bi mogli znatno da porastu. Svetska banka (SB) uputila je Republici Srbiji nove ekonomske savete, ovog puta po pitanju unapređenja sistema vodosnabdevanja. Nakon toga, u javnosti su počele da se pominju dve nove kategorije koje se tiču načina naplate vodovodnih usluga. U pitanju su socijalna i ekonomska cena vode. SB ističe da je za dalji razvoj sistema vodosnabdevanja neophodno vodu posmatrati kao ekonomsko dobro koje ima svoju tržišnu vrednost. Po njihovoj preporuci, to bi trebalo da bude 1,35 evra, odnosno 165 dinara po kubnom metro (m3) vode. Trenutno cena vode varira od jedne do druge lokalne samouprave u zavisnosti od troškova obrade resursa, ali ona najčešće iznosi u proseku 50 dinara po m3. To znači da bi prema razvojnom planu, u narednom periodu voda trebalo da poskupi više od 3 puta.

Prosečna potrošnja pijaće vode po jednom domaćinstvu trenutno iznosi 360-520 litara dnevno, odnosno 10-16 m3 mesečno. To znači da bi po predlogu SB domaćinstvo ubuduće trebalo mesečno da izdvoji i do 2.640 din. više za plaćanje komunalija. To bi bio znatno veći izdatak, pogotovo kada je tu uračunato i centralno grejanje, koje se plaća tokom cele godine. Na godišnjem nivou, dakle, za vodu bi se moglo izdvajati i do 31.680 din, što zasigurno iznosi celu jednu platu velikog broja građana i građanki Srbije.

Ovoj ekonomskoj ceni, s druge strane, biva suprostavljena socijalna cena kao posebna kategorija, koja je još uvek na snazi. Ona podrazumeva cifru koju prosečno četvoročlano domaćinstvo može da plati na osnovu svojih novčanih primanja i potrošnje ovog resursa. Ova druga kategorija je, dakle, socijalno osetljiva, i podrazumeva cenu kojom ovaj osnovni resurs može da bude dostupan svima, ili makar većini građana i građanki Srbije.

Planirani razvoj sistema vodosnabdevanja podrazumeva mapiranje i unapređenje mreže, suzbijanje gubitaka kao i prečišćavanje otpadnih voda i kišnice. Sve navedene parametre neophodno je realizovati kako bi se sistem poboljšao i osigurao u godinama koje dolaze, ali, ako će zbog toga cena vode porasti do 3 puta, postavlja se pitanje – ko će najvećim delom finansirati ovaj projekat? Odgovor se lako nameće – finansiraće ga već osiromašeni građani.

Najavljena Strategija za upravljanje vodama do 2034. godine predviđa ulaganje od 8,5 milijardi evra u razvoj vodovodnog sistema. Strategija između ostalog podrazumeva i novi obračun cene snabdevanja vodom za piće. S obzirom na to da je trenutna cena vode tretirana kao socijalna, sistem naplate ne pokriva tekuće investiciono održavanje mreže, zbog čega lokalne samouprave za to izdvajaju sredstva iz opštinskog budžeta.

U Institutu za vodoprivredu Jaroslav Černi ovakav koncept smatraju problematičnim, iz čega proizilazi da će u budući koncept finansiranja razvoja vodovodnog sistema u najvećoj meri biti uključeni građani. Drugi izvor finansija trebalo bi da dođe iz podignutih naknada za vodu – to je cena koju lokalni vodovodi plaćaju Javnom vodoprivrednom preduzeću Srbijavode za sirovi, tj. neobrađeni resurs, nakon čega ga obrađuju i distribuiraju dalje ka potrošačima. Trenutno, sirovu vodu koja poseduje kvalitet za piće vodovodi plaćaju 0,37 dinara po m3. U pomenutom Institutu za vodoprivredu ovakvu cifru smatraju simboličnom, ističući da su naknade u Evropi znatno više. Plan je da se, nakon povećanja naknada, od njih osnuje i Fond za vode, koji bi takođe imao ulogu u finansiranju pomenutog razvojnog plana. Dakle, nakon porasta cene vode za domaćinstva, vodovodi neće profitirati jer će i oni po znatno višoj ceni plaćati sirov resurs. Ostaje pitanje – da li su građani Srbije, sa jednom od najnižih cena rada u Evropi, i već opterećeni raznim visokim nametima, sposobni da plaćaju 3 puta skuplju vodu, a samim tim i finansiraju ovaj razvojni plan? Pošto je očigledno da nisu, velika je verovatnoća da će, zbog porasta naknade za vodu, i vodovodi poslovati u minusu, što otvara dalji put ka devastaciji ovih javnih preduzeća. Minus će isprva biti pokrivan novim kreditima, dakle novim zaduživanjem države kod stranih banaka, do trenutka kada se oceni da je takav sistem neodrživ. Nakon toga će vodovodi biti prepušteni privatizaciji od strane krupnog kapitala, koji će nastaviti da eksploatiše ovaj najvredniji društveni resurs u ličnom interesu.

Treba istaći da navedeni razvojni plan sam po sebi nije problematičan, već način na koji država, po savetima SB, planira da ga sprovede. U interesu građana jeste održiv i ekološki odgovoran sistem vodosnabdevanja, ali država uništene privrede, sa visokom stopom nezaposlenosti kao što je Srbija, ne može očekivati od građana da oni budu ti koji će kroz povećane račune direktno finansirati ovaj razvojni plan. Ovakvom sistemu potrebne su korenite promene, ne samo na planu vodosnabdevanja, već i privredno-ekonomskom planu. Strane investicije koje se sve više ispostavljaju kao jedini mogući ekonomski model ove vlade, eksploatišu radnike i radnice, kao i resurse (između ostalih i vodu), koje pod ugovorom o koncesiji dobijaju maltene za džabe. Nakon toga iznose profit iz zemlje i zatvaraju pogone ubrzo pošto potroše subvencije koje im je država obezbedila. U tako nestabilnom ekonomskom sistemu, ne može se od osiromašenih građana očekivati da u narednih 16 godina finansiraju projekat vredan 8,5 milijardi evra.

Za početak treba krenuti sa dodatnim oporezivanjem krupnog kapitala, zatim participativnim budžetiranjem iz obnovljene i društveno odgovorne državne privrede, a tek tada možemo računati na proporcionalni porast cene vode za domaćinstva.