Džejson Hikel (Jason Hickel) je ekonomski antropolog, jedan od vodećih teoretičara odrasta (degrowth) i autor poznatih knjiga poput “Podela: Kratak vodič kroz globalnu nejednakost i njena rešenja” i “Manje je više: Kako će napuštanje ekonomskog rasta spasiti svet”.
Prenosimo razgovor koji su sa Hikelom uradili Don Kalb, direktor Globalnog istraživačkog programa o nejednakosti Univerziteta u Bergenu (GRIP), Marija Diveke Stiv (Maria Dyveke Styve), saradnicom ovog programa, i Federiko Tomasone (Federico Tomasone), iz Fondacije Roza Luksemburg.
U ovom intervjuu Hikel je govorio o borbi za klimatsku i redistributivnu pravdu, uz osvrtanje na kontradikcije liberalizma, ekološke i društvene krize globalnog kapitalizma, kao i mogućnostima za demokratsku socijalističku budućnost. Hikel je podelio i svoje uvide o marksističkoj teoriji, kritikovao ograničenja horizontalističke politike i naglasio hitnu potrebu za izgradnjom novih političkih sredstava sposobnih da odgovore na planetarnu krizu kojoj svedočimo.
Razgovor koji prenosimo odvio se nakon predavanja pod naslovom “Borba za razvoj u dvadeset prvom veku”, koje je Hikel maja ove godine održao u Bergenu.
Don Kalb: Juče ste istakli da je neophodno iznova razmotriti Rusku revoluciju i istoriju Kine – ne samo u kontekstu međunarodne politike, već i u pogledu borbe radničke klase i ideje globalne slobode. Stekao sam utisak da se vaš narativ razvio u eksplicitnije antiliberalno tumačenje skorašnje istorije. To nije bilo tako jasno u vašoj knjizi „Podela“, ali je bilo evidentno u samom predavanju. Da li ste se pomerili ka marksističkijem tumačenju?
Da, mislim da je to pravedna opaska. U pitanju su dve stvari. Prvo, moja analiza je vremenom postala oštrija i preciznija. Drugo, kada sam pisao „Podelu“, obraćao sam se publici koja je uglavnom nije bila upoznata – a često je bila i prilično rezervisana – prema marksističkom ili socijalističkom jeziku. Želeo sam da komuniciram jasno i delotvorno sa ljudima koji rade u oblasti međunarodnog razvoja, a među kojima mnogi sa skepsom gledaju na ono što doživljavaju kao ideološko označavanje.
Ta strateška odluka imala je svoju cenu: „Podela“ u velikoj meri zaobilazi pitanje socijalizma, iako su mnoge zemlje o kojima raspravljam bile socijalističke ili su bile uključene u komunističke revolucije. To odsustvo slabi analizu. Ne možete u potpunosti razumeti istoriju globalne nejednakosti bez bavljenja pokušajima socijalističkih revolucija i Pokreta nesvrstanih da se odvoje od kapitalističkog imperijalizma i implementiraju alternativne modele razvoja, nakon čega je usledila nasilna reakcija Zapada koja je poprimila oblik Hladnog rata.
Od tada, sve više koristim koncepte poput kapitalističkog zakona vrednosti, koji sada smatram ključnim za objašnjenje naših ekoloških i društvenih kriza. Živimo u svetu ogromnog proizvodnog potencijala, a ipak se suočavamo sa oskudicom i ekološkim slomom. Zašto? Zato što se u kapitalizmu proizvodnja dešava samo tamo gde je i kada je profitabilno. Društvene i ekološke potrebe su sekundarne u odnosu na prinose kapitala.
DK: Upravo me je to i zaintrigiralo. Uporedio sam vaš rad sa delom Dejvida Grebera (David Graeber). Obojica polazite od antropologije i širite se ka političkoj analizi. Ipak ključna razlika leži u tome što vi ozbiljno shvatate zakon vrednosti, dok Greber, kao anarhista, uglavnom nastoji da ga zaobiđe. Da li biste se složili da nas savremeni uslovi primoravaju da se vratimo temeljnim marksističkim pojmovima i da ih na nov način približimo mlađim generacijama?
Apsolutno. Kao istraživači, dužni smo da koristimo najbolje alate koji su nam na raspolaganju kako bismo objasnili materijalnu stvarnost – marksistički koncepti i dalje imaju izuzetnu analitičku snagu. Nalazimo se u trenutku kada se ti alati mogu ponovo uvesti u javni diskurs i popularizovati na nove načine.
Dejvid Greber je bio briljantan i strašno kreativan mislilac, naučio sam mnogo od njega i kao prijatelj i kao đak. Ali, u pravu ste, on je pristupao političkoj ekonomiji drugačije. U svom kasnijem radu, posebno u knjizi “Zora svega”, počeo je da uviđa ograničenja anarhističko organizovanih modela, kao što je horizontalizam. Uvideo je potrebu za funkcionalnim hijerarhijama, tačnije strukturama koje zapravo mogu da “obave posao”, bez da izdaju egalitarne principe.
DK: To se nadovezuje na drugo pitanje. Godine 2011, populistička levica nije uspela da predvidi ono što bih nazvao globalnom kontrarevolucijom. Ono što danas vidimo nije samo ponovni uspon fašizma – to je šira antiliberalna i antineoliberalna pobuna. Neke snage su anti-woke, druge antiglobalističke i ne dele uvek koherentnu ideologiju, ali deo podteksta je antiliberalni i potencijalno antikapitalistički. Kako se vaš rad povezuje sa ovom složenom reakcijom?
Paradoksalno je. U jednom smislu, ovo deluje kao najgori trenutak za razgovor o socijalizmu. Ali u drugom, ovo je upravo pravi trenutak, jer se liberalizam vidljivo urušava, a uspon krajnje desničarskog populizma je simptom tog propadanja.
Liberalizam tvrdi da se zalaže za univerzalna prava, jednakost i zaštitu životne sredine, ali se istovremeno drži modela proizvodnje kojim dominiraju kapital i maksimiziranje profita. Svaki put kada se te dve perspektive sukobe, liberalni lideri biraju kapital i svi vide to licemerje. Zato liberalizam gubi legitimitet. Opasnost je u tome što, u odsustvu ubedljive leve alternative, nezadovoljni radnici i radnice gravitiraju ka desničarskim narativima – ksenofobičnim teorijama zavere, traženju žrtvenog jarca u vidu imigranata i tome slično. Fašisti ne nude prava rešenja, ali popunjavaju prazninu koju su ostavile liberalne, pa čak i socijaldemokratske stranke, koje su napustile svaku strukturnu kritiku kapitalizma.
Potrebna nam je demokratska socijalistička alternativa koja se bavi temeljnim kontradikcijama kapitalizma, uključujući njegovu ekološku iracionalnost. Ali izgradnja te alternative zahtevaće prave političke instrumente – ne samo protestne pokrete, već masovne stranke sa dubokim korenima u radničkoj klasi.
Protest protiv Rio Tinta u Beogradu, avgust 2024. godine. FOTO: Emilija Knezević
DK: Hajde da se vratimo ideji zakona vrednosti. Dotakli ste se toga ranije, ali da li možete objasniti zašto je on ključan za razumevanje kriza sa kojima se suočavamo danas?
Zakon vrednosti objašnjava zašto doživljavamo nestašicu društveno i ekološki neophodnih dobara, čak i u doba neviđenih proizvodnih kapaciteta. U kapitalizmu, proizvodnja nije vođena ljudskim ili ekološkim potrebama, već profitabilnošću. Ako nešto nije profitabilno, ne proizvodi se – bez obzira koliko je neophodno.
Uzmimo za primer zelenu tranziciju. Imamo znanje, radnu snagu i resurse za brzu izgradnju infrastrukture za obnovljive izvore energije, sanaciju zgrada i proširenje javnog prevoza. Ali to nisu profitabilne investicije, tako da ih kapital ne finansira. U međuvremenu, nastavljamo da proizvodimo luksuznu robu, fosilna goriva i oružje – stvari koje aktivno štete ljudima i planeti – zato što su profitabilne. Ova kontradikcija je u srži našeg ekološkog sloma.
Smešno je, kada ljudi govore o nestašicama, često spominju socijalistički svet, ignorišući sankcije i blokade sa kojima su se te ekonomije suočavale, čak i onda kada su njihovi društveni rezultati bili bolji od kapitalističkih. Danas, sam kapitalizam proizvodi hronične nestašice – pristupačnog stanovanja, zdravstvene zaštite, obrazovanja i zelenih tehnologija. To je direktna posledica zakona vrednosti. Moramo to prevazići ako želimo da preživimo.
Frederiko Tomasone: To me dovodi do Evrope. Evropska unija je poslednjih godina pokušala da promoviše Agendu zelenog kapitalizma, ipak sada vidimo veliki pomak ka militarizaciji. Ono što je zapanjujuće jeste da ovu agendu vode samoproglašeni liberali, poput Starmera (Keir Starmer) u Velikoj Britaniji. Isto se dešava i u Evropskom parlamentu. Kako tumačite ovaj razvoj događaja?
To je izuzetno uznemirujuće. Godinama su nam evropski lideri govorili da nema novca za investiranje u dekarbonizaciju, javne usluge ili socijalnu zaštitu – zato što moramo da održimo odnos deficita i duga prema BDP-u kako bismo osigurali stabilnost cena. Ali odjednom, kada je u pitanju militarizacija, ta pravila se odbacuju. Spremni su da potroše trilione na oružje i odbranu.
Ovo nam razotkriva nešto jako važno – da pravila deficita nikad nisu bila u vezi sa ekonomijom. Bili su to politički alati koji su korišćeni za blokiranje investicija u društvene i ekološke ciljeve, uz istovremeno održavanje veštačke oskudice javnih dobara. Sada kada su vojni izdaci politički svrsishodni i profitabilni, ograničenja nestaju. To je izdaja radničke klase i budućih generacija.
Štaviše, njihova analiza je pogrešna. Čini se da misle da će militarizacija doneti suverenitet i bezbednost Evropi, ali istinski suverenitet bi zahtevao potpuno preispitivanje geopolitičke uloge Evrope. To bi značilo distanciranje od Sjedinjenih Američkih Država i težnju ka integraciji i mirnoj saradnji sa ostatkom evroazijskog kontinenta, uključujući Kinu, kao i sa globalnim Jugom. Umesto toga, evropske elite ostaju zarobljene u logici američke hegemonije. Zapadna Evropa se decenijama tretira kao isturena baza za američku vojnu strategiju. Na primer, Nemačka je puna američkih baza. SAD žele da Evropa antagonizuje Istok – ali to je u interesu SAD, a ne u interesu Evrope. Moramo to odbaciti. Pravi interesi Evrope leže u miru i saradnji sa njenim komšijama.
FT: Ovo je savršen prelaz na moje naredno pitanje o istorijskom teretu evropskog imperijalizma. Evropske vladajuće klase su nanele ogromnu štetu tokom proteklih nekoliko vekova. Kako možemo da prevaziđemo to nasleđe? Da li postoji stvarna kontradikcija između interesa evropske radničke klase i interesa kapitala kada je u pitanju spoljna politika?
Jako važno pitanje. Pre svega, da, politike poput trenutnog talasa militarizacije su očigledno usklađene sa interesima evropskog kapitala. Zato se i dešavaju. Ali one su direktno suprotne potrebama običnih ljudi i stabilnosti planete. Ovo otkriva dublju istinu: postoji fundamentalni sukob između interesa radnih ljudi i interesa kapitala. To nas tera da se suočimo sa mitom o evropskoj demokratiji. Govore nam da je Evropa svetionik demokratskih vrednosti, ali u stvarnosti, interesi kapitala dominiraju našim institucijama.
Demokratija nikada nije bila poklon vladajuće klase – za nju su se borili radni ljudi. Čak i u tim uslovima, dobili smo samo njenu površnu verziju. Prvobitni demokratski zahtevi – dekomodifikacija osnovnih dobara, demokratija na radnom mestu, kontrola nad finansijama – su napušteni. Umesto toga, imamo izbore svakih nekoliko godina između stranaka koje sve služe kapitalu, u medijskom okruženju kojim dominiraju milijarderi. Ako želimo pravu demokratiju, moramo je proširiti na ekonomiju. To znači prevazilaženje kapitalističkog zakona vrednosti i preusmeravanje proizvodnje ka društvenim i ekološkim potrebama. To znači i demokratizaciju stvaranja novca.
Protest protiv samita G20 u Torontu, 2010. godine. FOTO: flickr.com_steelerdan
DK: Hajde da nastavimo sa tom temom novca. Jedan od originalnijih aspekata vašeg rada je fokus na samu proizvodnju novca. Možete li objasniti kako se monetarni suverenitet uklapa u vašu širu kritiku kapitalizma?
U kapitalizmu, država drži zakonski monopol nad emisijom valute, ali u praksi tu moć prepušta komercijalnim bankama. Banke stvaraju veliku većinu novca u ekonomiji kroz proces izdavanja kredita. Ali one izdaju kredite samo kada očekuju da će biti otkupljivi i stoga profitabilni – kada služe akumulaciji kapitala. To znači da je moć stvaranja novca, a time i mobilizacije rada i resursa, podređena kapitalističkoj profitabilnosti. To je direktan izraz kapitalističkog zakona vrednosti. Proizvodni kapaciteti se aktiviraju samo ako donose prinose kapitalu. Tako banke usmeravaju ekonomiju ne ka onome što nam je potrebno, već ka onome što je profitabilno.
Da bismo to promenili, potrebne su nam dve stvari. Prvo, okvir za smernice za kreditiranje, odnosno, skup pravila koja odvraćaju bankarsko kreditiranje od destruktivnih sektora poput fosilnih goriva i luksuznih proizvoda, a ka društveno neophodnim investicijama. Drugo, moramo proširiti ulogu javnih finansija. Država mora direktno stvarati novac za finansiranje osnovnih dobara i usluga: obnovljivih izvora energije, stanovanja, javnog prevoza – čak i ako one nisu direktno profitabilne za privatni kapital.
Postoji mit da možemo proizvoditi samo ono što je profitabilno. Ali u stvarnosti, sve dok imamo radnu snagu i resurse, možemo proizvoditi sve što kolektivno odlučimo. Jedina prepreka je politička. Kada demokratizujemo stvaranje novca, možemo osloboditi proizvodnju od imperativa profita i organizovati je prema ljudskim i ekološkim potrebama.
DK: To zaista ostavlja jak utisak. Mnogi moji levičarski prijatelji u Evropi tvrde da je evro glavna prepreka. Oni se zalažu za povratak nacionalnim valutama kako bi se povratio suverenitet. Ja zauzimam drugačiji stav: trebalo bi da demokratizujemo sam evro. To su male, međusobno zavisne države. Povratak nacionalnim valutama rizikuje podelu i obnovljenu zavisnost od spoljnih sila poput SAD, koje će nas suprotstaviti jedne drugima. Šta vi mislite o tome?
Veoma sam naklonjen tom argumentu. Razumem privlačnost monetarnog suvereniteta kroz nacionalne valute – one nude mnogo direktniju kontrolu nad proizvodnjom i potrošnjom. Ali to fragmentira borbu. Ako svaka zemlja evrozone mora samostalno da vodi sopstvenu klasnu bitku za ekonomsku transformaciju, napredak će u najboljem slučaju biti neujednačen i neizvestan. Strateški način delovanja ogledao bi se u reformi pravila po kojima radi Evropska centralna banka. To bi se moglo brzo uraditi, na institucionalnom nivou. Mogli bismo omogućiti državama članicama da odmah prošire javna ulaganja obustavljanjem mera štednje.
Kritičari će reći da to nosi rizik od inflacije – i da, ako se javna sredstva jednostavno ubace u sistem bez prilagođavanja ostatka privrede, može doći do povećanja tražnje za ograničenom radnom snagom i resursima, što bi zaista moglo podstaći inflaciju. Ali ekosocijalistički rast nudi rešenje – smanjivanje štetne i nepotrebne proizvodnje, kao što su sportska terenska vozila, kruzeri, privatni avioni, i preusmeravanje radne snage i resursa ka društveno korisnim aktivnostima. Ovo stabilizuje cene, a istovremeno transformiše strukturu ekonomije.
Inflacija nije tehnička, već politička prepreka. Pravi razlog zašto postoje pravila štednje jeste da se sačuva prostor za neometanu akumulaciju kapitala. Ako preusmerimo proizvodne resurse ka javnim dobrima, ugrožavamo dominaciju kapitala u sistemu. To je ono što elite pokušavaju da spreče kada se pozivaju na koeficijente duga i ograničenja deficita.
DK: Nedavno se desio jedan čudan trenutak. Tramp (Donald Trump) je, govoreći o inflaciji, rekao nešto poput: „Umesto 18 Barbika, vaša deca će imati dve.“ Njegov argument je bio da je ekonomski suverenitet važniji od materijalnog obilja. Meni je zanimljivo, kao da na neki način, on artikuliše neku vrstu antikonzumerističke poruke. Zar to nije deo opasnosti fašizma danas? Zvuči antineoliberalno, ali nije antikapitalistički.
To je potpuno tačno i meni je taj trenutak bio zanimljiv. Neki ljudi su čak tvrdili da Tramp prihvata koncept planskog napuštanja ekonomske politike rasta, što je potpuno netačno. Koncept planskog napuštanja rasta je fundamentalno antikapitalistička ideja. To znači smanjenje ekološki destruktivne i nepotrebne proizvodnje, uz istovremeno povećanje javnih dobara, ekološke regeneracije i socijalne ravnopravnosti. Tramp ne radi ništa od toga.
Ali postoji nešto što možemo da naučimo od ovog trenutka. On je uspeo da “proda” ideju materijalne žrtve u vidu „manje Barbika“, u ime suvereniteta i nacionalnog ponosa. To nam govori nešto važno – ljudi su spremni da prihvate ograničenja potrošnje ako su ona uokvirena u širu, smislenu viziju. Prečesto mi na levici pretpostavljamo da ljudi neće prihvatiti nikakvu vrstu materijalnih ograničenja. Ali to nije istina. Ono što je važno je narativ. Ako ljudima ponudimo koherentnu viziju slobode, dostojanstva, ekonomske demokratije i nastanjive planete, možemo se zalagati za transformaciju. Izazov je oblikovanje tog narativa na način koji je emocionalno i moralno ubedljiv.
Naravno, da bi plansko napuštanje rasta bilo pravedno, moramo da obezbedimo da su osnovne potrebe zadovoljene. Upravo tu stupa na scenu program garantovanog zaposlenja. On bi nam omogućio da preusmerimo radnu snagu iz štetnih sektora u one koji doprinose opštem dobru, uz dostojanstvene zarade i demokratske odnose na radnom mestu. Upravo tu leži razlika između ekosocijalističke tranzicije i autoritarne politike štednje.
Marija Diveke Stiv: To me navodi na razmišljanje o tome kako izgraditi istinski demokratsku socijalističku alternativu. Posebno na Globalnom Severu, kako možemo da ubedimo radničku klasu da je ova budućnost, koja je zasnovana na globalnoj solidarnosti, ograničenjima i pravdi – kao što ste rekli, bolja od onoga što imaju sada?
Ovo je važno pitanje. Moramo pomoći ljudima da shvate da je obilje potrošača na Severu izgrađeno na nejednakoj razmeni – na eksploataciji rada i resursa Globalnog Juga. Brza moda, jeftina elektronika, česta zamena proizvoda – sve to zavisi od globalnog sistema prisvajanja. Ali, što je još važnije, moramo pokazati da radnička klasa na Severu zapravo ne dobija u ovom sistemu. Ono što su dobili u jeftinoj potrošačkoj robi, izgubili su u kapacitetu za političko delovanje, autonomiji i kolektivnoj slobodi. Njihovi zahtevi za dekomodifikacijom, demokratijom na radnom mestu i kontrolom nad proizvodnjom su napušteni.
Kapital je koristio jeftin uvoz da umiri neslaganje radničke klase, dok je istovremeno konsolidovao sopstvenu moć. Dakle, prava nagrada za radnike nije još jedan ajfon, već su to demokratija, dostojanstvo i budućnost u kojoj se može živeti. Moramo ponovo da oživimo tu viziju, zasnovanu na zajedničkim interesima sa Globalnim Jugom. Ključ je u tome da se ekosocijalistička transformacija ne shvati kao gubitak, već kao oslobođenje od eksploatacije, nesigurnosti i ekološkog kolapsa. I tu solidarnost postaje stvarna – ne milosrđe, ne razvojna pomoć, već zajednička borba za bolji svet.
MDS: Upravo tako. To je tenzija koju vidim. Zapadne elite su očigledno glavni krivci za imperijalizam i ekološko uništenje. Ali u zemljama poput Norveške, radnička klasa takođe ima materijalne koristi od nejednake razmene – naša socijalna država se finansira naftnim rentama, jeftinim uvozom i globalnim ekstraktivizmom. Kako da izgradimo antiimperijalističku solidarnost pod tim uslovima? Kako da podržimo revolucionarne promene na Jugu dok mobilišemo Sever?
To je suštinski i kompleksan izazov. Prvo, moramo priznati da se pejzaž promenio od 1960-ih godina. Tada su mnogi lideri na Globalnom Jugu došli na vlast kroz masovne antikolonijalne pokrete. Imali su mandate za socijalističku transformaciju. Ali s vremenom su ti pokreti bili potisnuti, kooptirani ili svrgnuti, često uz podršku Zapada, i zamenjeni domaćim, takozvanim kompradorskim elitama koje su u službi stranog kapitala i imaju koristi od trenutnog imperijalnog uređenja. Ove elite nisu zainteresovane za oslobođenje. One su povezane sa globalnim kapitalom, čak i ako njihovo sopstveno stanovništvo pati. Zato se današnji emancipatorski pokreti na Jugu moraju suočiti ne samo sa zapadnim imperijalizmom, već i sa sopstvenim domaćim vladajućim klasama.
Tu dolazi do izražaja nacionalno oslobođenje. Nije stvar u pomoći ili razvoju – radi se o političkom suverenitetu i kolektivnoj moći. Zapadni progresivci moraju podržati ove pokrete i to ne kroz dobročinstvo, već kroz solidarnost. To znači raskid sa logikom razvojno-industrijskog kompleksa i podržavanje običnih revolucija koje žele da povrate kontrolu nad resursima, proizvodnjom i upravljanjem. U pravu ste da radnici na Severu imaju određene materijalne koristi. Ali su, takođe, duboko obespravljeni. Imaju jeftinu robu široke potrošnje, ali ne i demokratsku kontrolu nad proizvodnjom. Kapital je iskoristio nejednaku razmenu da bi otkupio zahteve za autonomijom i dostojanstvom. Dakle, radnička klasa ne pobeđuje. Nude im se iluzije prosperiteta, dok im se istovremeno urušavaju osnovna prava i slobode.
Potrebna nam je strategija dvostrukog fronta. Na Globalnom Jugu – pokreti nacionalnog oslobođenja koji demontiraju neokolonijalnu zavisnost. Na Globalnom Severu – pokreti koji zahtevaju demokratsku kontrolu nad proizvodnjom i finansijama. Zajedno, to je put ka okončanju kapitalizma. To nije opciono – to je egzistencijalna nužnost.
DK: To ima smisla, ali postavlja se pitanje političkog tajminga. Ako nacionalno oslobođenje na Jugu prekine protok vrednosti prema centru, to bi izazvalo inflaciju, nestašice i političke reakcije. Hoće li radnički pokreti na Severu biti spremni da odgovore dovoljno brzo javnim investicijama, socijalnom zaštitom i novom vizijom? Ili će krajnja desnica stići prva do toga?
To je glavna opasnost. Ako se ne pripremimo, mogli bismo videti veoma mračan ishod. Zamislite scenario u kojem Globalni Jug počinje uspešno da se odvaja, bilo kroz kinesku inicijativu „Pojas i put“, regionalne trgovinske blokove ili na drugi način. To prekida tokove jeftine radne snage, resursa i profita ka imperijalnom jezgru. Odjednom, potrošnja na Severu se smanjuje. Ako levica nije izgradila koherentan postkapitalistički plan, kapital će delovati kako bi sačuvao svoju dominaciju. A kako to izgleda? Fašizam. Obračun sa radničkim pokretom kod kuće, snižavanje plata, suzbijanje svakog otpora. To je put za koji mislim da se Tramp sprema – ne zato što ima jasan plan, već zato što logika pada imperije to zahteva.
G20 u Torontu, 2010. godine. FOTO: flickr.com_steelerdan
Zato moramo da predstavimo pravi alternativni put. Dobra vest je da imamo podatke. Istraživanja pokazuju da možemo da održimo ili čak poboljšamo životni standard na Severu sa mnogo nižim nivoima korišćenja energije i resursa. Ali to zahteva ukidanje robnog karaktera ključnim uslugama: stanovanje, prevoz, zdravstvo, obrazovanje – kako bi se ljudi zaštitili od inflacije i kako bi im se obezbedilo blagostanje van zavisnosti od tržišta. To je zadatak levice: da se pobrine da kolaps imperijalne potrošnje ne postane kapija ka autoritarizmu, već odskočna daska ka demokratiji i oslobođenju.
DK: To nas dovodi do ključnog pitanja političke organizacije. Mislim da se svi slažemo da sami protesti više nisu dovoljni. Videli smo ogromne mobilizacije tokom protekle decenije: „Petkom za budućnost“, „Pobunu protiv izumiranja“ – ali one nisu rezultovale sa stvarnim promenama. Šta je sledeće?
Tačno. Kultura protesta iz protekle decenije, iako neverovatno energična, udarila je u zid. Masovne demonstracije zbog klime izvele su milione na ulice. Na trenutak se činilo da će politička klasa morati da odgovori. Ali nije. Ništa se suštinski nije promenilo.
Sada se nalazimo u odsudnom trenutku. Ljudi se osećaju razočarano jer shvataju da ove akcije nisu bile dovoljne. Energija se rasipa, a sistem ostaje netaknut. Zato verujem da se moramo vratiti nečemu o čemu su mnogi nerado govorili – strankama. Ne tradicionalnim strankama koje deluju u okvirima liberalnih institucija, već masovnim, radničkim strankama – sredstvima za izgradnju stvarne moći. One moraju biti utemeljene u sindikatima, zajednicama i narodnim organizacijama. Moraju delovati sa unutrašnjom demokratijom, ali i sa strateškom koherentnošću. To može značiti povratak nečemu poput demokratskog centralizma, koji se pokazao efikasnijim od horizontalizma u postizanju strukturnih promena.
FT: To duboko rezonuje. Mnogi iz naše generacije bili su svedočili tome kako se razvijao, ali i nestao „pokret pokreta“. Verovali smo u horizontalizam – u skupštine, autonomiju, konsenzus. Ali s vremenom je postalo jasno da ti oblici nisu dovoljno postojani ni delotvorni da se suprotstave kapitalu. Lako su bili neutralisani ili ugušeni. Danas se suočavamo s krizom masovne demobilizacije, naročito među radničkom klasom. Nakon decenija neoliberalnih napada, sindikati i radničke organizacije su ispražnjeni od sadržaja ili kooptirani. Istovremeno, obećanja socijalne demokratije su očigledno mrtva. Kapital više ne deli ništa s radnicima. Taj stari društveni ugovor je raskinut – i veliko pitanje koje se postavlja jeste: kako da ponovo izgradimo pokret?
To je pitanje ovog veka, i počinje sa jasnom slikom o tome za šta bi radnički pokret trebalo da se bori. Trenutno su mnogi sindikati zarobljeni u defanzivnom stavu, pokušavajući da sačuvaju radna mesta kroz usklađivanje sa kapitalom, u nadi da će se koristi ekonomskog rasta preliti na niže slojeve društva i time održati pripadnike ovih slojeva na površini. Ali ova logika je zamka. Iskreno, sramotno je što sindikati u 2025. godini i dalje vide kapitalistički rast kao rešenje za nesigurni položaj radničke klase.
Moramo da se pomerimo korak dalje od fabričkih borbi za plate i uslove rada, i da povratimo transformativne ambicije radničkog pokreta. To znači borbu: za politiku garantovanog zaposlenja, za univerzalne javne usluge i za demokratsku kontrolu nad proizvodnjom. Sindikati bi trebalo da budu na čelu ekološke tranzicije, a ne prepreka njoj. Moraju da se odvoje od logike kapitala i da se usklade sa širim interesima čovečanstva i planete. Zamislite da možemo da izvedemo stotine hiljada ljudi na ulice koji bi zahtevali povećanje plata. Ali, zašto ne idemo dalje? Zašto ne zahtevamo ukidanje karaktera robe visokom obrazovanju ili kontrolu radnika i radnica nad industrijom? Imamo brojke. Imamo moć. Ono što nam je potrebno je politička vizija.
MDS: Nadovezala bih se na ovo. Ako ozbiljno razmišljamo o obnovi masovnih partija, kako da osiguramo da budu internacionalistički orijentisane? Krajnja desnica nema problem sa organizovanjem preko granica. Sarađuju. Strateški razmišljaju globalno. Ali levica se često povlači u nacionalne okvire, posebno na mestima poput Norveške, gde se ljudi uglavnom fokusiraju samo na zaštitu države blagostanja. Kako da se organizujemo transnacionalno, posebno u globalnim lancima snabdevanja, gde se zapravo dešava najveći deo svetske eksploatacije radne snage?
To je ključna stvar. Politička mašta levice je i dalje u velikoj meri ograničena nacionalnom državom, ali kapital je globalan. Lanci snabdevanja su globalni. Fašizam je sve više globalan. Naš odgovor, takođe, mora biti takav.
Trebalo bi da se organizujemo duž linija lanca snabdevanja, koordinišući štrajkove i kampanje ne samo unutar pojedinačnih zemalja, već i između njih. Radnici i radnice Globalnog Juga, posebno žene u fabrikama i poljoprivrednim sektorima su kičma svetske ekonomije. Ako izgradimo solidarnost između njih i radnika i radnica na Severu, koja će biti zasnovana na zajedničkim borbama, a ne na sažaljenju ili milosrđu, možemo prodrmati sistem u njegovoj srži. Zamislite moć koordinisanih akcija u proizvodnim čvorovima, od Bangladeša do Nemačke, od Meksika do Norveške. To je nivo strateške vizije koji treba da razvijemo. To ne samo da je moguće, već je neophodno izvesti i počinje obnavljanjem internacionalističkih institucija moći radničke klase.
FT: Tako je. Hajde da pokušamo to da približimo našoj stvarnosti – naši pokreti suočavaju se sa velikim generacijskim izazovom. Više puta smo videli kako talasi mobilizacije dožive krah. Stare forme više ne funkcionišu. Ali kako da ponovo izgradimo organizaciju u današnjim uslovima, kada radnička klasa deluje demobilisano, a institucije levice su i dalje zarobljene liberalizmom?
Istina je. Prošli smo kroz dug period dezorijentacije. Neoliberalni napad je razorio organizacionu infrastrukturu radničke klase – njene partije, sindikate, medijske platforme. Dakle, ne počinjemo od nule, ali polazimo iz mnogo slabije pozicije. I u pravu si da mnoge postojeće institucije žive zaglavljene u defanzivnom načinu razmišljanja. Drže se za socijaldemokratska obećanja koja više nemaju težinu. Kapital više nema potrebu da pravi kompromise. Radničkoj klasi ne nudi ništa – čak ni stabilnost.
Izazov je da ponovo gradimo, a ne samo da reagujemo. Potrebna nam je nova organizaciona paradigma. To znači jasnoću, posvećenost i dugoročnu viziju. To znači da bez ustručavanja moramo biti politični. I da, to verovatno podrazumeva povratak masovnim partijama – ali onima koje su ukorenjene u savremenim okolnostima i koje uče i iz snaga i iz grešaka prošlosti.
DK: To me podsetilo na nešto iz prethodne generacije. U Holandiji, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, imali smo masovne, horizontalno organizovane pokrete skvotera – desetine hiljada ljudi bili su spremni da izađu na ulice, zauzimaju zgrade i fizički se suprotstave policijskoj represiji. Bila je to revolucionarna energija, iako ne uvek praćena promišljenom strategijom. Ali nismo imali partijsku strukturu. Na kraju je država odgovorila brutalnom represijom i političkim obračunom u kojem su učestvovale sve glavne partije. Pokret je razbijen, a za samo nekoliko godina, Holandija je postala jedna od prvih “trećeputaških” neoliberalnih demokratija. Ta istorija treba da nam bude opomena.
Upravo tako. Taj obrazac smo viđali iznova i iznova. Horizontalizam je odličan za brzo mobilisanje ljudi i za stvaranje trenutaka radikalne imaginacije. Ali to nije dovoljno. Kada dođe do pravog pritiska, ti pokreti bivaju lako potisnuti. Potrebne su nam čvrste i trajne strukture – organizacije koje mogu da održe položaje, da istraju u zahtevima i preuzmu vlast. Moramo učiti na greškama iz prošlosti, ali i povratiti ono što je bilo snažno. Organizacija, disciplina, jasnoća vizije – to nisu autoritarni koncepti. To su neophodnosti. Ako ne izgradimo institucije koje mogu da nose borbu napred, ostavljamo prostor za autoritarni odgovor.
FT: Na kraju, da se vratimo na početak – ovo je zaista tačka prekretnice, zar ne? Kako je često govorio Imanuel Valerštajn (Immanuel Wallerstein), svetski sistemi na kraju stižu do tačaka u kojima se njihovi tokovi razdvajaju. Ili ćemo pronaći put napred kroz transformaciju, ili ćemo se vrtlogom spustiti u fragmentaciju, represiju i ekološki kolaps.
Upravo tako. Upravo to čini ovaj trenutak toliko ozbiljnim. Čak i u slučaju da krajnja desnica nije sasvim svesna kuda ide, logika globalnog pada nas ipak gura u tom pravcu. Kako imperijalno jezgro gubi pristup jeftinoj radnoj snazi i resursima, vladajuća klasa će odgovarati okretanjem ka unutra, gušenjem domaće radničke klase i militarizacijom društva. Već sada možemo videti te procese, a ako levica ne ponudi alternativu – postkapitalističku viziju zasnovanu na pravdi, demokratiji i ekološkoj stabilnosti – kapital će obaviti tranziciju kroz nasilje i represiju.
Ali, ipak imamo šansu. Znamo da se ljudske potrebe mogu zadovoljiti uz znatno manju potrošnju energije i materijala. Možemo izgraditi univerzalne javne usluge. Možemo stabilizovati cene bez rasta. Možemo preoblikovati proizvodnju na način da služi životu, a ne profitu. To je vizija za koju moramo da se borimo. Ne apstraktno, ne nekada u budućnosti – već sada. Jer svet u kome bismo mogli da živimo i dalje je moguć, ali nam izmiče iz ruku.
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Rosa Luxemburg Stiftung.
PREVOD: Elena Čavlin
CPE JE NEPROFITNA ORGANIZACIJA. PODRŽITE NAŠ RAD DONACIJAMA. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE
